Atrijalna fibrilacija, treperenje pretkomore
Ova vrsta aritmije je u poslednjih deceniju i po zabeležila takav porast učestalosti da je sa pravom proglašena za ne zaraznu kardiovaskularnu epidemiju…
Normalno, zdravo srce kuca u glavnom ritmično ( pravilno),brzinom od 50 do 100 otkucaja u minuti uz povremena fiziološka ubrzanja do 150 ili 170 otkucaja u minuti u toku vrlo intenzivnih fizičkih aktivnosti.Osećaj da je srčani rad poremećen, da srce povremeno “ preskače” ili da “ zastajkuje”, kod većine ljudi izaziva uznemirenost i osećaj straha od bliske smrti, pa na taj osećaj intenzivno reaguju i traže stručnu pomoć.Srčane aritmije su po javljanju vrlo raznolike i mnoge od njih nisu neposredno opasne ali ih ne treba zanemariti jer vremenom mogu da uzrokuju niz štetnih posledica ( na pr. da oštete prethodno zdravo srce ili povećaju rizik od nastanka ishemijskog moždanog udara ili – šloga).
Sve aritmije nisu podjednako opasne , naročito ne neposredno ali ih ima puno- različitih vrsta.Jedna od mogućih podela aritmija je na dve velike grupe : komorske i pretkomorske aritmije.Kod većine osoba sa zdravim srcem, aritmije imaju povoljnu prognozu ( pod uslovom da se ne radi o osobama sa urođeno aritmogenim sindromom), dok je pojava aritmije kod osoba sa obolelim, strukturno oštećenim srcem, obično nepovoljan prognostički znak.
Atrijalna fibrilacija (TP) je najučestalija aritmija u kliničkoj praksi.Reč je o pretkomorskoj aritmiji koja se može javiti na prividno potpuno zdravom srcu ali i kada je srčani mišić više ili manje već oštećen drugim bolestima.Pojava TP najčešće ne ugrožava život neposredno ali nepravilan i ubrzan srčani rad obično uzrokuje izraženije simpotome i vremenom može da dovede do niza komplikacija.
Atrijalna-fibrilacija
Dva procenta ukupne svetske populacije odraslih trenutno ima ovu vrstu aritmije a broj obolelih je u stalnom porastu pa je krajem prošlog veka, atrijalna fibrilacija proglašena ne zaraznom kardio vaskularnom epidemijom.
Faktori rizika
Faktori rizika za ovu vrstu aritmije su pre svega uznapredovalo životno doba a potom i bolesti koje na razne načine strukturno ili funkcionalno oštećuju srčani mišić.U savremenom svetu, TP se najčešće javlja kod obolelih od arterijske hipertenzije, suženja koronarnih ( srčanih ) arterija i/ili generalizovane ateroskleroze, kardiomiopatije i šećerne bolesti.Ova vrsta aritmije može da se pojavi i kod mlađih osoba, prividno sasvim zdravih ljudi, koji na srcu nemaju makroskopski vidljivih oštećenja ali imaju funkcionalni, “sprovodni” poremećaj određenih delova srčanog mišića koji svojom pojačanom aktivnošću uzrokuju aritmiju.U takvim slučajevima reč je o izolovanom TP.Izdvajaju se dva oblika ovog obolenja: električni ( srce je zdravo a poremećaj je funkcionalan) i strukturni oblik (mehnizam nastanka aritmije je kompleksniji zato što na srcu već postoje strukturna oštećenja koja utiču i na srčanu funkciju).
Kada je o simptomima reč treba naglasiti da je TP veliki imitator različitih srčanih poremećaja jer može da se manifestuje pojavom bola u grudima koji podseća na anginu pektoris, gušenjem ili nedostatkom vazduha koji mogu da pobude sumnju na prisustvo srčanog popuštanja, vrtoglavicom ili čak gubitkom svesti.Najčešći znak aritmije je osećaj ubrzanog ili nepravilnog srčanog rada.Pored toga, TP može da počne i potpuno asimptomatski tako da se kod 2-30% pacijenata otkriva sasvim slučajno, kada odu na pregled lekaru iz nekih drugih razloga.Dešava se, na žalost, da prvi simptom bolesti – aritmije bude šlog , kod osobe koja nije ni bila svesna da ima poremećaj srčanog rada.
Pojava TP nosi sa sobom tri vrste problema:
- prvo, simtomi aritmije su najčešće vrlo neprijatni, uznemiravaju pacijenta i značajno mu remete kvalitet života.
- drugo, ne lečena aritmija oštećuje zdravo srce.Ako srce duže vremena radi nekontrolisano, vremenom može da dođe do uvećanja srčanih šupljina i slabljenja funkcije srca.
- treći, najveći problem TP, koji savremena kardiologija danas smatra najznačajnijim, zbog toga što najbrutalnije može da ugrozi zdravlje obolelog, jeste povećan rizik od ishemijskog moždanog udara (IMU) – šloga.Smatra se da svaka šesta osoba koja doživi šlog zapravo, u osnovi, ima ovu vrstu poremećaja srčanog ritma odnosno TP.Ukratko govoreći, IMU kod osoba sa TP najčešće nastaje otkidanjem dela ugruška krvi koji se tokom treperenja pretkomore formirao u jednoj manjoj srčanoj šupljini koja je deo leve pretkomore i zove se aurikula leve pretkomore.Otkačeni ugrušak ili deo ugruška krvi arterijskom cirkulacijom dospeva do neke od grana moždanih arterija, začepi je u potpunosti i deo moždanog tkiva koji ova arterija ishranjuje odumire usled prekida cirkulacije i nedostatka kiseonika.Moždani udar koji je posledica TP, po pravilu je masivniji, teže se leči i češće ostavlja trajne neurološke posledice ili se završava fatalno u poređenju sa moždanim udarima izazavanih drugim mehanizmima.
Prevencija moždanog udara
Lečenje TP je kompleksno i zahteva detaljno sagledavanje stanja zdravlja svakog pojedinačnog obolelog jer “ podloga” za nastanak aritmije nije ista kod svakoga niti su rizici od komplikacija isti kod svih pacijenata ( pridružene bolesti, životno doba pacijenta itd.). U cilju prevencije moždanog udara, već duže vremena se koriste oralna antikoagulantna sredstva koja svojim dejstvom smanjuju prirodnu sklonost ka zgrušavanju krvi redukovanjem stvaranja tzv. faktora koagulacije u jetri.Ovi lekovi ( antagonisti vitamina K) smanjuju rizik od šloga za oko 2/3 ( 67%) a jedna su od najefikasnijih medikamentoznih terapija u medicini.Delujući na koagulaciona svojstva krvi- sprečavajući zgrušavanje- ovi lekovi ujedno povećavaju rizik od raznih krvarenja.Pri tome, antagonisti vitamina K imaju vrlo uzak terapijski “prozor” pa ako je doza premala, nemaju odgovarajuće dejstvo- a ako je previsoka , pacijent je izložen riziku od krvarenja , uključujući i krvarenje u moždanom tkivu ili između moždanih ovojnica, koja neposredno ugrožavaju život i često se završavaju fatalno.S tim u vezi javlja se i problem sa doziranjem antagonista vitamina K, zato što je dejstvo ovih lekova teško predvidljivo – zavisi od genetskih karakteristika osobe, od načina ishrane, od drugih lekova koji se paralelno uzimaju – i može znatno da osciluje vremenom.
Osobe obolele od TP, sa umerenim ili visokim rizikom od moždanog udara,doživotno treba da uzimaju antikoagulantnu terapiju pa se problem odgovarajućeg doziranja oralnog antikoagulansa rešava redovnim kontrolisanjem jednog parametra iz krvi ( I N R ) koji lekarima daje informaciju da li je pacijent u terapiskom opsegu ili nije, odnosno, da li je postignuta potrebna jačina antikoagulantnog efekta.
Nova antikoagulantna sredstva
U poslednjih nekoliko godina, desila se prava revolucija u oblasti antikoagulantne terapije.Tri potpuno nova medikamenta (dabigatran, rivaroksaban i apiksaban) daleko su jednostavniji za upotrebu, imaju vrlo predvidljivu jačinu delovanja koja u glavnom ne zavisi od drugih parametara, bezbedniji su a i jednako efikasni, ako ne i efikasniji u odnosu na “ stara” antikoagulantna sredstva.Za razliki od antagonista vitamina K, novi medikamenti imaju sasvim drugačiji mehanizam delovanja, primenjuju se u fiksnim dozama, ne zahtevaju redovno vađenje krvi radi kontrole INR-a , i drastično smanjuju rizik od intrakranijalnih ( moždanih krvarenja).Klinička upotreba ovih preparata već je uveliko u SAD i nekim zemljama zapadne Evrope a kod nas se očekuje početkom ove godine.
