PSIHOLOGIJA I NEUROPSIHIJATRIJA
Anksiozni poremećaji kod dece i adolescenata
Vrlo često, u svakodnevnom životu, srećemo se sa terminom anksioznost ali da li zaista znamo do koje mere ona pogađa decu?Da li anksioznost može biti zdrava?Od čega zavisi dečija reakcija na anksioznost?Kako znati da li se radi o prolaznom ponašanju ili o anksioznom poremećaju?
Šta je anksioznost
Anksioznost predstavlja normalnu reakciju na opažaj (percepciju) opasnosti , neki vid alarmnog sistema.Ona se manifestuje kroz difuzni osećaj opasnosti, nelagode, bespomoćnosti i ne retko izraženim osećajem straha.
Anksioznost je retko verbalno izražena, a kod dece i adolescenata je vezana za pojedine faze u razvoju.Ona se manifestuje kroz strahove koji su karakteristični za određeni razvojni period kao na pr.:strah od nepoznatih (6-18 meseci), strah od čudovišta, separacioni strahovi ( 2-3 god), strah od mraka, strah od spavanja sam (3-6 god) strah od fizičkih opasnosti, strah od škole (6-10 god), zabrinutost vezana za prijateljstva i osećaj izopštavanja (10-12 god), strah od identiteta, socijalne integracije, prijateljstva i budućnosti ( adolescentni period). Anksioznost je dakle sastavni deo zdravog psihičkog razvoja deteta i adolescenta. Ona ima ulogu u adaptaciji deteta i po nekad, doprinosi izbegavanju nepotrebnih rizika.Međutim, u nekim slučajevima ona može postati ozbiljan problem.
Anksiozni poremećaj?
Anksioznost postaje problematična kada usporava razvoj ili kada znatno utiče na opštu funkcionalnost deteta.Kod dece, manifestacija anksioznog poremećaja zavisi od uzrasta i stadijuma razvoja deteta.U najranijim uzrastima se javlja separaciona anksioznost (jak strah od udaljavanja od roditelja) te selektivni mutizam (nemogućnost govora izvan porodice); postepeno, s uzrastom se manifestacije sve više približavaju onima koje susrećemo kod odraslih kao što su specifične fobije ( strah od nekog predmeta ili neke situacije- na pr.- škole, strah od povraćanja,..) generalizovana anksioznost ( preterana briga, utisak neizbežne katastrofe), socijalne fobije ( strah od mišljenja drugih, strah od poniženja koji dovodi do izbegavanja izvesnih socijalnih situacija), panični poremećaji ( scene izražene anksioznosti, praćenje strahom od umiranja,od gubitka kontrole, praćene ubrzanim radom srca, drhtanjem,..), opsesivno kompulsivni poremećaj ( neprijatne misli i slike – strah od zaraze i radnje koje poništavaju opsedajuće misli), sindrom posttraumatskog stresa (proživljavanje nekog traumatičnog iskustva kroz „flash back“ izbegavanje situacije koja podseća na događaj,hipervigilnost).
Anksiozni poremećaj se ispoljava i kroz neke druge simptome koji mogu biti: somatski (bolovi, povraćanje, umor); poremećaj spavanja (insomnija,odbijanje odlaska na spavanje, noćne more), poremećaj ponašanja (ljutnja, uznemirenost, povlačenje).
Inhibiran temperament deteta može biti predispozicija za ispoljavanje anksioznog poremećaja.Studije pokazuju da je oko 10-20% dece i adolescenata pogođeno ovim poremećajem, što ukazuje da je najrasprostranjeniji poremećaj za ovu uzrasnu dob.
Uzroci anksioznog poremećaja kod dece
Iako je teško navesti konkretan uzročnik anksioznog poremećaja, treba istaći da uticaj vrši više faktora.Naime, anksiozni poremećaj, kao i svi drugi problemi vezani za mentalno zdravlje, je pod uticajem bioloških i psiholoških faktora na koje se nadovezuju neki drugi faktori lične prirode.
Neka ekstremna ponašanja će pospešiti razvoj anksioznosti: rigidno vaspitanje u kombinaciji sa konstantnim ponižavanjem deteta će inhibirati poverenje koje dete može imati samo u sebe i povećaće fenomen brige u odnosu na određene situacije.Nasuprot tome, previše zaštitnički roditelji, koji odlučuju i reaguju umesto deteta ili koji ih neprekidno štite od svega i svih će stvoriti atmosferu opšte sumnjičavosti koja će dalje pogoršati dečiju sigurnost u sebe i druge.Neke traume, takođe mogu da generišu anksiozni poremećaj.Treba istaći da su neka deca koja se nalaze u blizini anksiozne osobe, koja za dete predstavlja model, sklonija anksioznosti od one koja rastu oslobođena takvog uticaja.Naravno, ne treba isključiti ni biološku predispoziciju neke dece, kao ni neurofiziološke uzročnike.
Šta raditi?
Kako biste pomogli detetu da prevaziđe stresnu situaciju ili anksioznost, trebalo bi da se pridržavate sledećih saveta:
Treba shvatiti da je za dete strah realan i slušati ono što ima da kaže
Treba otkriti šta je to što ga plaši
Treba utešiti dete na odgovarajući način
Ne treba umanjivati značaj straha niti davati detetu komplikovane odgovore ili odgovore tehničke prorode
Nije nužno znati odgovor na sva dečija pitanja
Kako bi znali šta dete misli, ohrabrite ga, postavljajući pitanja putem neke igre koju voli ili kroz crtež
Zajedno sa detetom osmislite porodični plan delovanja za hitne slučajeve, ukažite mu na brojeve telefona koje može pozvati.
Kada zatražiti stručnu pomoć
Kada anksiozno ponašanje postane sistematično i kada je dete preplašeno, zabrinuto, umorno ili osetljivo do te mere da ne može normalno da funkcioniše, kao na pr.- da postigne školski uspeh, da ima prijatelje, i da se druži, kada je često umorno i bezvoljno, itd.- neophodno je zatražiti pomoć psihologa.Anksiozni poremećaji, ukoliko nisu lečeni, mogu da se preobraze u mnogo ozbiljnije i dublje probleme u adolescentnom i odraslom periodu.Najpre treba isključiti sve moguće fizičke uzročnike ( na pr. bol u trbuhu), te se potom obratiti psihologu radi dijagnostikovanja i savetovanja.Srećom, ovi poremećaji se kod dece, uz stručnu pomoć, vrlo uspešno prevazilaze.
